Eugenio Montale – Vladar svetkovine

Ne znam gde je vladar svetkovine,

onaj što gospodari

svetom i drugim sferama.

To što primećujem zureći kroz prozor

ne znam je li svetkovina ili klanica.

Ako je tačno da konj

vidi čoveka skoro dvaput

većim, onda ljudsko oko nije dovoljno.

Možda je večni

mrak sustao, sine iz njega

poneka iskra. Ili se eterska svetlost

uzmutila shvatajući

da je nepodnošljiva.

Ili vladar nije svestan svojih čini

ili se može njima hvaliti

samo u homeopatskim dozama.

Ali na njegovom prestolu jednog će dana

zacelo zasesti tuđa guzica. A i vreme je.

Fernando Pessoa – Magnificat

Kad će više proći ova unutarnja noć, svemire,

kad će mi se, dušo moja, razdaniti?

Kad ću se probuditi iz ovog bdijenja?

Ne znam. Sunce grije visoko,

nemoguće ga motriti.

Zvijezde hladno žmirkaju,

nemoguće ih brojiti.

Srce bije otuđeno,

nemoguće ga slušati.

Kad će proći ova priredba bez kazališta,

ili ovo kazalište bez priredbe,

kad li ću se vratiti prebivalištu?

Kamo? Kako? Kada?

Mačko, što u mene zuriš očima života, što u njima imaš?

Ona će poput Jozue zaustaviti sunce i ja ću se probuditi;

tada će biti dan.

Smiješi se, snivajući, dušo moja!

Smiješi se, dušo moja, svanut će!

Rejmon Keno – Kako se piše pesma

Uzmite dve-tri reči bez sjaja

obarite ih kao jaja

Dodajte раrčе smisla bez kosti

i dobar komad nevinosti

Grejte na tihoj vatri s krаја

(il nek u ekspres-loncu naraste)

Sipajte zatim začina i prezle

pospite na to flekice-zvezde

zabiberite ko gnezdo od laste

I šta će ispasti od svega toga?

Zar se tako lako

piše? Ma, zaboga!

Envoi – Ezra Pound

Pođi, nemorođena knjigo

I reci onoj koja mi je na Lozov glas pevala:

Da si bar shvatila pesmu, a ne

Sadržaj goli tek,

Oprostila bi joj mane

Koje me i samog muče, i lepoti

Podarila bi dugi vek.

Reci njoj, koja uludo

Rasipa toliko blago,

I prolazećem trenu život pruža,

Reci joj, sve bih bio dao, samo

Lepota da joj traje, kao ruža

Začarana u ćilibaru,

Da plamsa, tamnocrvena, kao nar

Vremenu uprkos,

Jedna boja i jedna tvar.

Reci njoj, koja hodi

Sa pesmom na usnama

Al reči ne odaje, nit zna ko je rodi,

– neke druge usne, lepe ko i njene,

Poklonike bi joj mogle da zaplene,

Kad s Volerovim i naš legne prah

Pesak po pesku, zaborav, dok mene

Ne unište i ne rasplote

Sve, osim Lepote.

Abdulah Sidran – Ponoćna ilahija u Parizu

Cio dan
nisam se sjetio Boga.

Kako duša
tako lako zaboravlja pako
kroz koji je prolazila –
ne skidajući s usana Njegovo Ime?

Hiljadu i tristo nepomičnih dana,
i još toliko mrtvih noćiju,
kome je nego Njemu, izricala Hvalu,
što je živa, i korača, po onome džehenemu?

Je’l Njegova, ili šejtanova, ova mrena
što je pala, preko jada, preko uspomena?
Od kakve je građe sačinjena?

Krupni poslovi, kobajagi?
Važna pitanja, dugi dogovori?
Opasne i teške, pravne finese?
Oprez, ko na noćnoj straži?
Teturanja, u tuđim jezicima?
Ova, od sjedenja, utrnula noga?

Cio dan
umalo da prođe
a ja se nisam sjetio Boga.

E. E. Cummings – Negde kud nikad nisam putovao

Tvoj najlaganiji pogled
Lako će me rastvoriti,
Mada sam se zatvorio poput prstiju.
Negde kud nikad nisam putovao,
Srećne iznad svakog iskustva
Tvoje oči čuvaju svoj mir.

U tvom najkrhkijem pokretu
Ima nečeg što me zatvara
Ili što ne mogu taći
Jer je suviše blizu.

Tvoj najlaganiji pogled
Lako će me rastvoriti,
Mada sam se zatvorio poput prstiju.

Uvek me otvaraš listak po listak,
Kao što proleće otvara
Dodirujući vešto, zagonetno
Svoju prvu ružu.

A ako poželiš da me zatvoriš
Ja i moj život sklopićemo se
Veoma lepo, najednom,
Kao da srce ovoga sveta zamišlja
Kako se sneg brižljivo svuda spušta.

Ništa što možemo sagledati na ovome svetu
Nije ravno snazi tvoje neodoljive krhkosti
Njeno mi tkanje nameće boju svojih predela
Pruža mi smrt i vekovečnost
Sa svakim udisajem.

Ne znam šta je to u tebi
Što zatvara i otvara
Jedino nešto u meni shvata
Da je glas tvojih očiju
Dublji od svih ruža.

Niko, čak ni kiša,
Nema tako malene ruke.

Česlav Miloš – A, ipak knjige

A knjige će ipak ostati na policama, odvojena bića,
Jednom stvorena, još mokra
Poput lješnjaka zablistalih pod drvom u jesen,
I dodirivane, otvorene, počele živjeti
Unatoč vatrama na horizontu, dvorcima raznesenim,
Plemenima u pokretu, planetima u kretanju.
«Mi jesmo,» one govore,
Čak i kada im istrgnu stranice, ili im plamen
oliže slova.
Toliko izdržljivije
Nego što smo to mi, čija krhka toplina
Hladi se u sjećanju, rasprši se, nestaje.
Zamišljam zemlju kada mene više neće biti:
Ništa se ne događa, nema gubitka, još uvijek je čudna parada,
Ženske haljine, orošeni ljiljani, pjesma u dolini,
Pa ipak knjige će biti na policama,
Dobro pristigle, nastale od ljudi ali isto i od zračenja, visina.

Tomas Sterns Eliot – Animula

‘Iz Božje ruke prosta duša kreće’
U monoton svet ména svètla i galame,
U svétlo, tamno, suvo, vlažno, hladno ili vrelo;
Ispod stolova puzi, ustaje i pada,
Poljupce grabi, igračke je mame,
Ume da zaplaši, da nasrne smelo,
Da u krilo skoči, uhvati za ruke,
Da predahne potom i radosno primi
Sjaj božićnog bora, prizore i zvuke,
Sunce i vetar, miris morske luke;
Ispituje senke, odbleske na podu,
Jelene u trku na srebrnoj zdeli;
Mašta joj je stvarnost i privid je java,
Privlače je karte, kraljevi i dame,
Sve što nimfe čine i posluga veli.
Uznesenu dušu sumnja utišava,
Iz trena u tren zbunjuje i deli;
Iz dana u dan nalozi se množe
Da ne sme i može, da spozna i sluti,
Da želi i da se lišava.
Bol života i snovi rasuti
Malu dušu na polici skuče
Iza Enciklopedije Britanika.
Iz ruke vremena prosta duša kreće
Neodlučna, sebična, nakazna i hroma,
Bez snage da nastavi il’ da se povuče,
U strahu od pažnje, ponuđenog dobra,
Gušeći u sebi preostali zov krvi,
Senka svoje senke, duh vlastite kobi,
Ostavivši nered u prašnjavoj sobi,
Poslednjim pričešćem najzad mir svoj dobi.
Molite za Guterjea, pomamnog od brzine i moći,
Za Budena, raznesenog u komade,
Za onoga koji je stekao bogatstvo
I za ovoga koji je pošao svojim putem.
Molite za Florea, koga hrt kraj tisa ubi,
Molite za nas sada i u času našega rođenja.3

Dušan Radović – Tužna pesma

Živela jedna gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara…
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog svog na svetu.

Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile –
belih mačaka šest.

A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara
– jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikada se više nisu probudile –
belih mačaka šest.