Oto Horvat – Iz druge perspektive

Ponovo si tu.
U prostranom smo stanu koji je čas u zgradama
u kojima smo živeli,
čas u hotelima u kojima smo boravili.
Kada izađem na hodnik ne znam na koga ću naleteti
i gde ću se vratiti.
Moja radost je međutim nepomućena prošlošću.
Tu si i to je najvažnije.

Postaje mi najednom jasno, ne bez čuđenja,
da ipak jedan deo našeg života
kao da više ne postoji,
kao da se nije ni desio.

Posle odlazim svojoj drugoj ženi u drugi stan.
Iz njega te vidim kroz veliki prozor u sobi prekoputa,
u stanu u kom sam bio do maločas.
Između tebe i mene je prazan prostor i
krošnja topole sa moje leve a tvoje desne strane
koja je obasjana suncem,
iako je noć.

Ne znam kako da ti kažem da imam skoro
dvogodišnjeg sina sa ovom drugom ženom.
Njega ne mogu da ostavim zbog tebe.

Pitam te posle izvesnog vremena da li ti treba novaca
jer mi je jasno da ih nemaš, tamo odakle si stigla
novac nema nikakvu važnost, i ti mi kažeš Pa naravno
i onda ti pružam svoju bankovnu karticu i ti odlaziš u šoping
i ja hoću da ti viknem da paziš na sebe,
ali ti si već na dnu stepeništa u hodniku sa ogledalima.

Gde ćeš živeti kada smo stan prodali
i novac potrošili na tvoje lečenje?
Kakav posao i gde, razmišljam.
Izvan si vremena.

Budim se kao nakon dugog pada na oštro kamenje
u bračnom krevetu.

I čitav dan ne mogu da se oslobodim sna
da si se vratila i da treba sve da ti ispričam i objasnim,
ali te reči više ne postoje.

Salvatore Quasimodo – Boja kiše i željeza

Govorila si: smrt, tišina, osamljenost;

život kao ljubav. Riječi

naših nestalnih slika.

A vjetar se podizao lagan svakoga jutra

i vrijeme s bojom kiše i željeza

prošlo je nad kamenjem,

nad prigušenim mrmljanjem nas prokletih.

Još je daleko istina.

Reci mi, čovječe raspeti na križu,

i ti ruku teških od krvi,

kako da odgovorim onima koji pitaju?

Sada, sada: prije nego druga tišina

zađe u oči, prije nego drugi vjetar

nadode i druga rđa procvate.

Šejh Sadi Širazi – Kap kiše

Kada kaplja kiše iz oblaka kanu,

beskrajnost mora zbuni je i ganu:

zar sam ja, reče, spram tog mora išta?

ono je svuda, ja sam u njem ništa!

kada, sitna, viđe svoje ništavilo,

školjka je primi radosno u krilo;

pod njegom neba u sedefu osta

dok sjajan biser za krunu ne posta.

tako kap stiže gdje se presto diže,

da bude ista spusti se do ništa.

Paul Valéry – Ars poetika

Muzika nek te prva brine

i zato Nepar nek ti pjeva

što mutan lakše se prelijeva,

a sve bez poze i težine.

 

Kad biraš riječi, nek ti godi

da ih ne biraš bez prezira:

siva nas pjesma više dira,

kad se Nejasno s Jasnim vodi.

 

To su za velom oči krasne,

sjaj dana kada trepti zrakom,

il na jesenskom nebu mlakom

u plavoj zbrci zvijezde jasne.

 

Nek nam je još i Preljev dan,

jedino preljev, a bez Boje!

Samo preljevi lako spoje

flautu s rogom, san uz san.

 

Od Dosjetke ti bježi smjele,

od kruta Duha, Smijeha gnjila;

s njih plaču oči Plavetnila;

sve je to luk iz proste zdjele!

 

Rječitost zgrabi, vrat joj stezi!

Pri radu ti se često sjeti

i Rimu malko opameti,

jer pustiš li je, ona bježi.

 

Za grijehe Rime nema riječi!

Zar gluho dijete, Crnac ludi

taj jeftin nakit nama nudi

što pod turpijom prazno zveči?

 

Muzike još i sveđ i dugo,

da stih ti kao smion važi

leteć iz duše koja traži

druge ljubavi, nebo drugo.

 

Nek stih ti bude avantura,

u hitrom vjetru jutra rasut,

od kog metvica i smilj cvatu…

Sve drugo je – literatura.

Mak Dizdar – Putovi

Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu

Ideš prema meni. I u jurišu

Smijući se i plačući

Pred sobom

Sve čistiš

I ništiš

 

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš

Ali nikako da nađeš

Istinski put

Do mene

 

Jer

Ti poznaješ uklesane i utrte pute

I niti ijedan drugi

(A mali su zapravo i jalovi

Bez obzira koliko su

Za tebe

Oholog i jakog

I preteški

I

Dugi)

 

Ti poznaješ samo one puteve

Što prolaze

Od srca

I

Oka

Ali to nije sve

Ima puteva što su se ispružili pred nama

Bez javnog traga kolovoza

Bez voznog reda

Bez vremena

I roka

 

Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene

Veoma sigurna i česna

Ona

Što dolazi

S lijeva

Ili

Zdesna

 

Zavaravaš se stalno da do mene treba ići

Smjerovima sličnim

Sa sjevera

Ili

Juga

 

Ali to nije sve

 

Kuga

Oči uvijek

Pametno mi traži

Ispod ustalasale na vjetru raži

Iz korijena zemlje gdje se zgusla tmina

 

A iz bezmjernih visina

Odozgora

Pritiskivati

Grudi

Najjače

Može

Mora

 

Ali to nije sve

 

Ti ne znaš zakon raskrsnice

Između svjetlila

I

Tmice

 

Ali to nije sve

 

Jer najmanje znaš da u svome žiću

Najteža rvanja su

I ratovi pravi

U samome

biću

 

Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje

između mnogih

Mojih

Velikih

Zala

 

Ti ne znaš s kim

Imaš posla

 

Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova

Ti ne znaš da put od tebe do mene

Nije isto što i put

Od mene

Do tebe

 

Ti ne znaš ništa o mom bogatstvu

Skrivenom za tvoje moćne oči

(Ti ne znaš da meni je

Mnogo više

Nego što misliš

Sudbina

Namrijela

I

Dala)

 

Ti si nakanio da me po svaku cijenu uništiš

Ali nikako da nađeš istinski put

Do mene

 

(Shvatam te:

Čovjek si u u jednom prostoru i vremenu

Što živi tek sada i ovdje

I ne zna za bezgranični

 

Prostor vremena

U kojem se nalazim

 

Prisutan

Od dalekog jučer

Do dalekog sjutra

Misleći

O tebi

 

Ali to nije sve)

Ludwig Bauer – ŽIVOT JE ČITAONICA

Možda bi i ovdje bilo prikladno pozvati se na to kako me djed, majčin otac, navukao na čitanje. Nisam još bio dorastao za školu kada mi je djed iz večeri u večer počeo čitati Priče iz davnine. Možda je među njegovim razlozima bila i želja da me nauči dobrom hrvatskom jezik i oduči od tada tako nepoželjnog, pa čak i opasnog švabetanja. Ipak, na prvome mjestu bio je poriv da mi otkrije radost čitanja. Nikada nisam ustanovio je li bio toga sasvim svjestan, ali znam da je on sam uživao u čitanju do posljednjeg dana svoga života. Čitao mi je polako i razgovijetno, onako kako treba čitati petogodišnjaku, u malim obrocima, po nekoliko rečenica, upravo toliko koliko je potrebno da mogu pratiti smisao, a ne izgubiti se u nejasnim riječima i konstrukcijama. Kada sam se pošteno zagrijao za ono što mi je djed čitao, rekao je: Znaš sva slova, a sada nauči čitati da saznaš što je bilo dalje. To nije bilo jednostavno. Valjalo je prepoznati slova, stopiti ih u slog pa u riječ i još uhvatiti smisao rečenice. Ali upornost je donosila plod. Na kraju sam uspio pročitati Rutvicu i Jaglenca, zatim još jednom, a onda i bajku o Potjehu i njegovu traženju istine, onda ponovno Rutvicu i Jaglenca, sve lakše, sve glađe, sa sve većim užitkom i zadovoljstvom. Do prvog razreda pročitao sam one bajke najmanje desetak puta, a radost čitanja rasla je sa svakom novom knjigom, sa svakom godinom puta u ono, gotovo misteriozno postati velik, odrastao. Negdje oko desete godine shvatio sam da znam sve veći broj dječaka i djevojčica koji su također uživali u čitanju, zaista uživali, s užitkom pripovijedali o knjigama, sa strašću preporučivali pročitano…
Jesmo li mi tadašnji, a vjerojatno i današnji, su-sudionici u užitku čitanja bili manjina? Jesmo li bili elita? Jesmo li postali pametniji? Jesmo li postali sretniji?
Ima takvih, sasvim srodnih ili distancirano nesrodnih pitanja puno, a odgovori nisu jednostavni. Čitanje i književnost, beletristika – nije basna ili zagonetka. Nije tu tako lako pronaći pouku ili jedini točan odgovor. O smislu čitanja može se raspravljati jednako kompleksno i jednako neuspješno kao o smislu života. I pitanje jesu li sva pitanja koja si o tome možemo i znamo postaviti uopće pitanja? Doista: ima li pitanje o smislu života uopće smisla?
Kada govorim o poetici, volim se pozvati na Oscara Wildea. Polaznicima svoje Majstorske radionice za prozu često sam citirao posljednju rečenicu predgovora romana Slika Dorijana Graya: Sva je umjetnost posve beskorisna. (All art is quite useless.)
Nije Oscar Wilde želio time poniziti ili obezvrijediti umjetnost. Naprotiv, želio ju je izdignuti iznad služenja praktičnoj svrsi. Doista, ni jedno umjetničko djelo nema onu praktičnu uporabnu vrijednost poput primjerice stola za kojim jedemo ili pišemo. Umjetnost vrijedi puno više. Svaka umjetnost, a književnost, nekako najsvojstvenija nama kao bićima koja se izražavaju riječima, njima oblikuju i izražavaju svoje misli pa i emocije – nije u tome izuzetak. Problem je svakako što se vrijednost umjetnosti ne da mjeriti, ne da se precizno iskazati, ne da se pretočiti u dekagrame, milimetre ili broj okretaja u sekundi. Ili je to bar prividan problem.
Fizika je božanstvena znanost. Fizika je kultura i fundamentalna filozofija materijalnog. Fizika nam može pomoći da se približimo vrijednosti književnosti i knjige, ili da ih bar smjestimo u nešto opipljivije relacije svega što jest. Tzv. Maxwellov demon fizikalni je uređaj kojim se može dokazati da informacija (iako je riječ u tom pokusu o kontroli ulaza i izlaza plina različitih temperatura u inače zatvoreni sustav) može spriječiti povećanje entropije. Entropija je opća tendencija svemira prema kaosu. Entropija je ireverzibilna. Zbog njezine ireverzibilnosti putovanje u prošlost čini se besmislicom. Ali to nije bitno za ovo razmatranje. Ovdje je bitno da je postojanje organizirane materije suprotno općoj tendenciji svemira. Postojanje materije svjesne same sebe, tj. ljudskog mozga – vrhunac je tog paradoksa. Iz toga se izvodi kako je informacija negativna entropija. Književnost, knjiga, čitanje i pisanje posebni su oblici komunikacije, odnosno prijenosa informacije; kada je o beletristici riječ, estetske informacije. Ali time smo se samo približili mjestu književnosti u beskonačnom svijetu koji spoznajemo.
Mnogi su čitanje uspoređivali s razgovorom. Mnogi su čitanje razumijevali kao razgovor s najpametnijim ljudima civilizacije. I Marcel Proust posvetio je jednu raspravu tome. Može se to gledati ili čak natezati ovako ili onako, ali pametni ljudi pišu pametne knjige, barem u pravilu, a glupi mogu pisati samo glupe knjige. Ima nažalost i jednih i drugih, ali druge ćemo previdjeti. A što se tiče onih pametnih – tu vrijedi pravilo: knjige su pametnije od svojih pisaca. I dobri su pisci nesavršeni ljudi, ali je knjiga ona sfera u koju prenose najmanje vlastitih nesavršenosti; pisanje ih filtrira.
Vratimo se užitku čitanja. Velik dio toga užitka počiva na procesu otkrivanja svijeta koji je drugačiji od onog u kojem držimo knjigu u ruci. Ali razumijevanje toga svijeta počiva na razumijevanju ovoga svijeta, na našem iskustvu. Tu je riječ o dvostrukoj povratnoj sprezi. Istodobno, čitanje modificira i obogaćuje naše iskustvo, nazovimo ga ovdje za volju boljeg sporazumijevanja, vanjskim ili izvanknjižnim. Dalo bi se to u tančine raspredati, ali tko je spreman prihvatiti ovu liniju argumentacije, razumjet će da aludiram na to kako su čitatelji bogatije osobnosti. Čitanje dobrih knjiga uči nas bolje razumijevati sljedeće dobre knjige, uči nas bolje razumjeti život, što nas opet uči još boljem razumijevanju knjige, što nas pak uči još boljem razumijevanju života.
Kada ovdje spominjem učenje, ne mislim prvenstveno na činjenično znanje; mislim na kreiranje individualne i definitivne projekcije onoga što je komunikacijskom lancu svojim pisanjem autor započeo. U biti je umjetnosti da je njezin doživljaj više u sferi dojma i intuitivnog poimanja nego logike i čiste racionalnosti. Zbog toga je svaki pojedini doživljaj knjige (i drugoga umjetničkog djela) individualan, neponovljiv, jedinstven. Stoga je i sposobnost koju sam prethodno pokušao opisati, sposobnost stvorena, hranjena i amplificirana čitanjem, individualna. U tome je kreativni potencijal čitatelja. Interakcijom individualnih poticaja stvara se napredak. Dakle, stvaraju ga prvenstveno oni koji čitaju. Ne znači to, naravno, da će svi čitatelji biti bolji inženjeri, kompozitori, izumitelji, profesori, novinari… Ne znači to – zato već što nisu svi ljudi inženjeri, umjetnici, izumitelji, iako su oni koji su stekli naviku i radost čitanja gotovo predodređeni za značajne profesije. Ali čak će i sasvim neambiciozni autsajder ako je načitan, ako se izgradio preko užitka čitanja u pravog čitatelja, na temelju toga svojstva bolje čitati život. Neće živjeti u mraku. Živjet će u čitaonici prepunoj svjetla. Nije to, očito, baš sasvim jednostavno ni razumjeti niti objasniti, ali nasreću tako to jest.
Ljudi, čitajte! Vjerojatno smo upravo time najviše upravo to što jesmo: ljudi!

Nil Gejmen: Zašto naša budućnost zavisi od biblioteka, čitanja i maštarenja

Važno je da vam ljudi kažu na kojoj su oni strani i zašto, i da li su možda pristrasni. Kao neka vrsta izjašnjenja interesa članova. Tako da ću vam pričati o čitanju. Reći ću vam da su biblioteke važne. Sugerisaću da je čitanje proze, čitanje iz zadovoljstva, jedna od najvažnijih stvari koju čovek može da uradi. Sa zanosom ću zamoliti ljude da razumeju šta su biblioteke i bibliotekari, i da sačuvaju obe ove stvari.

I ja sam pristrasan, očito i neizmerno: ja sam pisac, često pisac proze. Pišem za decu i za odrasle. Tridesetak godina zarađujem za život kroz svoje reči, uglavnom izmišljajući stvari i zapisujući ih. Očito je u mom interesu da ljudi čitaju, da čitaju prozu, da bibilioteke i bibliotekari postoje i pomognu da se neguje ljubav prema čitanju i mestima u kojima može da dođe do čitanja.

Tako da sam pristrasan kao pisac. Ali sam mnogo, mnogo pristrasniji kao čitalac. I još sam pristrasniji kao britanski državljanin.

I ovde držim ovo predavanje večeras, pod pokroviteljstvom Reading Agency: dobrotvorne ustanove čija je misija da svima pruži podjednake prilike u životu, pomažući ljudima da postanu samouvereni i ushićeni čitaoci. Ustanova koja podržava književne programe i biblioteke i pojedince i neskriveno i raskalašno ohrabruje čin čitanja. Jer, kažu nam, sve se menja kada čitamo.

I upravo ću o toj promeni i tom činu čitanja ovde pričati večeras. Želim da pričam o tome šta čitanje čini. Za šta je dobro.

Bio sam jednom u Njujorku i slušao predavanje o izgradnji privatnih zatvora – reč je o ogromnom industrijskom rastu u Americi. Zatvorska industrija mora da isplanira svoj budući rast –  koliko će im ćelija biti potrebno? Koliko će zatvorenika biti za 15 godina? I saznali su da mogu to veoma lako da predvide, koristeći veoma jednostavan algoritam, zasnovan na pitanju koji procenat dece od 10 i 11 godina ne ume da čita. I svakako ne može da čita iz zadovoljstva.

Nije to po principu jedan prema jedan: ne možete da kažete da pismeno društvo nema nikakav kriminalitet. Ali ima veoma stvarnih korelacija.

I mislim da neke od tih korelacija, one najjednostavnije, dolaze iz nečeg veoma jednostavnog. Pismeni ljudi čitaju prozu.

Proza ima dve upotrebe. Prvo, to je prelazna droga za čitanje. Nagon da se zna šta će se desiti sledeće, želja da se okrene naredna strana, potreba da se nastavi dalje, čak iako je teško, jer je neko u nevolji i moraš da znaš kako će sve da se završi… to je veoma stvaran nagon. I tera te da učiš nove reči, da misliš nove misli, da nastaviš dalje. Da otkriješ da čitanje samo po sebi pruža zadovoljstvo. Jednom kad naučiš to, na putu si da čitaš sve. I čitanje je ključno. Pre nekoliko godina kratko se brujalo o ideji da živimo u postknjiževnom svetu, u kojem je sposobnost da se dâ smisao pisanim rečima nekako suvišna, ali ti dani su prošli: reči su važnije nego što su ikad bile, plovimo kroz svet sa rečima, i kako svet klizi na mrežu, mi treba da pratimo, da prenesemo i razumemo ono što čitamo. Ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju i prevodilački programi tek donekle služe svrsi.

Najjednostavniji način da budemo uvereni da odgajamo pismenu decu jeste da ih naučimo da čitaju i da im pokažemo da je čitanje aktivnost koja pruža zadovoljstvo. I to znači, najjednostavnije rečeno, da pronađemo knjige u kojima uživaju, da im damo pristup tim knjigama i puštamo ih da čitaju.

Ne mislim da postoji nešto poput loše knjige za decu. S vremena na vreme, bude u modi među nekim odraslima da ukažu na podskup dečijih knjiga, na žanr možda, ili nekog autora, i da ih proglase lošim knjigama, knjigama koje bi decu trebalo sprečiti da čitaju. Video sam da se to dešava iznova i iznova. Inid Blajton je proglašena lošom spisateljicom, R. L. Stajn takođe, kao i mnogi drugi. Stripovi su ocrnjeni kao negovatelji nepismenosti.

To je koještarija. To je pokondirenost i besmislica. Nema loših dečijih pisaca, jer je svako dete drugačije. Deca mogu da nađu priče koje im trebaju, i da se njima približe. Otrcana, istrošena ideja njima nije ni otrcana ni istrošena. To je prvi put da se dete susrelo s njom. Nemojte obeshrabrivati decu od čitanja jer se vama čini da čitaju pogrešnu stvar. Proza koju ne volite put je do drugih knjiga koje će vam se možda više dopasti. I nemaju svi isti ukus kao vi.

Dobronamerni odrasli mogu lako da unište detetovu ljubav prema čitanju: tako što će ih sprečiti da čitaju knjige u kojima uživaju ili im dati vredne, ali dosadne knjige koje se vama dopadaju, ekvivalente XXI veka viktorijanskoj „usavršavajućoj” književnosti. Završićete sa generacijom koja je uverena da čitanje nije kul i još gore, da je neprijatno.

Potrebno je da se naša deca popnu na čitalačku lestvicu: bilo šta u čemu uživaju da čitaju će ih pokrenuti, mic po mic, do pismenosti. (Takođe, nemojte učiniti ono što je moja malenkost uradila kada se mojoj ćerci dopadao RL Stajn, što je bilo da sam otišao i uzeo primerak romana KeriStivena Kinga i rekao ako su ti se svideo Stajn, ovo ćeš obožavati! Holi je čitala isključivo sigurne priče o naseljenicima na prerijama do kraja svog tinejdž doba i i dalje zuri u mene kada se pomene ime Stivena Kinga).

I druga stvar koju proza radi jeste da gradi empatiju. Kada gledate TV ili neki film, gledate stvari koje su se desile drugim ljudima. Prozna fikcija je nešto što vi gradite od 26 slova i nekolicine interpunkcijskih znaka i vi, i samo vi, služeći se maštom, stvarate svet i ljude i gledate kroz druge oči.

Dobijate priliku da osetite stvari, posetite mesta i svetove koje inače nikako ne biste spoznali. Učite da su svi ostali tamo negde jedno ja takođe. Bivate neko drugi i kada se vratite svom vlastitom svetu, bićete pomalo izmenjeni.

Empatija je alatka za izgradnju ljudi u skupine, alatka koja nam dozvoljava da delamo poput više nego sobom opsednutih pojedinaca.

Kako čitate, takođe saznajete nešto od životnog značaja za stvaranje svog puta u svet. A to je ovo:

Svet ne mora da bude ovakav. Stvari mogu da budu drugačije.

Bio sam u Kini 2007, na prvoj konvenciji naučne fantastike i fantazije u kineskoj istoriji odobrene od strane partije. I u jednom trenutku odvojio sam glavnog organizatora sa strane i pitao ga: Zašto? Naučna fantastika je toliko dugo nailazila na neodobravanje. Šta se promenilo?

Jednostavno je, rekao mi je. Kinezi su bili sjajni u pravljenju stvari ukoliko bi im drugi ljudi donosili planove. Ali nisu unosili novine i nisu izmišljali ništa novo. Nisu zamišljali. Pa su tako poslali delegaciju u SAD, u Epl, Majkrosoft, Gugl i pitali su tamo ljude koje stvaraju budućnost da im pričaju o sebi. I saznali su da su svi oni čitali naučnu fantastiku kada su bili deca.

Proza može da vam pokaže drugačiji svet. Može da vas odvede negde gde nikad niste bili. Jednom kada posetite druge svetove, kao onaj gde se jelo čarobno voćenikada ne možete da budete zadovoljni svetom u kojem ste odrasli. Nezadovoljstvo je dobra stvar: nezadovoljni ljudi mogu da izmene i poboljšaju svoje svetove, učine ih boljim, učine ih drugačijim.

I dok smo pri ovoj temi, želeo bih da kažem nekoliko reči o eskapizmu. Čujem da se o tom pojmu razbacuje naokolo, kao da je to nešto loše. Kao da je „eskapistička” fikcija jeftini opijat koji koriste smućeni i budalasti i zabluđeni i da je jedina proza koja je vredna, za odrasle ili decu, jeste mimetička, ona koja odražava najgore od sveta u kojem čitalac ili čitateljka sebe nalazi.

Kada biste bili zarobljeni u nekoj nemogućoj situaciji, na neprijatnom mestu, sa ljudima koji vam žele zlo, i neko vam ponudi privremeni beg, zašto ga ne biste prihvatili? A eskapistička proza je upravo to: fikcija koja otvara vrata, pokazuje sunčanu svetlost spolja, daje vam mesto na koje možete da odete gde imate kontrolu, gde ste sa ljudima sa kojima želite da budete (a knjige su stvarna mesta, da ne bude zabune); i još važnije, tokom vašeg bega, knjige takođe mogu da vam pruže znanje o svetu i vašoj nevolji, da vam daju oružje, oklop: prave stvari koje možete da uzmete sa sobom nazad u svoj zatvor. Veštine i znanja i alatke koje možete da iskoristite da odista pobegnete.

Kao što nas je Dž. R. R. Tolkin podsetio, jedini ljudi koji su ljuti protivnici bega jesu tamničari.

Još jedan način da se uništi detetova ljubav prema čitanju je, naravno, pobrinuti se da nema nikakvih knjiga u njegovom okruženju. I ne pružiti im nikakvo mesto da čitaju te knjige. Ja sam imao sreće. Imao sam odličnu mesnu biblioteku dok sam odrastao. Imao sam roditelje koji su se dali ubediti da me odbace do biblioteke na putu do posla za vreme letnjeg raspusta i bibliotekare kojima nije smetao mali dečak bez pratnje koji bi se svako jutro uputio u dečiju biblioteku i pretraživao katalog sa karticama, tražeći knjige sa duhovima ili magijom ili raketama, tražeći vampire ili detektive ili veštice ili čuda. I kada sam završio sa čitanjem dečije biblioteke, prešao sam na knjige za odrasle.

Bili su to dobri bibliotekari. Voleli su knjige i voleli su da se knjige čitaju. Naučili su me kako da poređam knjige iz drugih biblioteka od međubibliotekačkih pozajmica. Nisu se snobovski ophodili prema ičemu što sam čitao. Samo se činilo da im se dopada da je tu bio mali dečak širokih očiju koji je voleo da čita i pričali bi sa mnom o knjigama koje sam čitao, našli bi mi druge knjige u toj zbirci, pomogli bi mi. Ophodili su se prema meni kao prema još jednom čitaocu – ni manje ni više – što znači da su se ophodili prema meni sa poštovanjem. Nisam bio naviknut na to da se prema meni ophode sa poštovanjem sa osam godina.

Suština bibilioteki je sloboda. Sloboda da se čita, sloboda ideja, sloboda komunikacije. Njihova suština je obrazovanje (što nije proces koji se završava onog dana kada napustimo školu ili fakultet), zabava, stvaranje bezbednih mesta i pristup informacijama.

Brinem se da ovde u XXI veku ljudi pogrešno shvataju šta su biblioteke i njihovu svrhu. Ako opažate biblioteku kao policu sa knjigama, to može da deluje zastarelo ili staromodno u svetu u kojem većina, ali ne sve, štampane knjige postoje u digitalnoj verziji. Ali tako se suštinski promašuje svrha.

Mislim da to ima veze sa prirodom informacije. Informacija ima vrednost, a prava informacija ima neizmernu vrednost. Tokom čitave ljudske istorije, živeli smo u vremenima oskudnosti informacije i imati potrebnu informaciju bilo je uvek važno i uvek je vredelo nešto: kada saditi biljke, gde naći stvari, mape, istorije i priče – uvek su bile dobre za obrok i društvo. Informacija je bila vredna stvar i oni koji su je imali ili koji su mogli da je nabave mogli su da naplate za tu uslugu.

U poslednjih nekoliko godina, prešli smo od ekonomije koja oskudeva u informacijama do one koju pokreće prezasićenost informacijama. Prema Eriku Šmitu iz Gugla, svaka dva dana ljudska rasa stvori toliko informacija koliko smo to učinili od postanka civilizacije do 2003. To je otprilike pet egzobajta podataka na dan, za one koji broje. Izazov postaje ne pronaći retku biljku koja raste u pustinji, već naći specifičnu biljku koja raste u džungli. Biće nam potrebna pomoć da upravljamo tim informacijama kako bismo našli ono što nam zapravo treba.

Biblioteke su mesta gde ljudi odu da nađu informaciju. Knjige su samo vrh ledenog brega informacija: one su tamo i biblioteke mogu da vam obezbede knjige besplatno i legalno. Sve više dece pozajmljuje knjige iz biblioteka više nego ikada ranije – najrazličitije knjige: u papiru i digitalne i audio. Ali biblioteke su takođe, na primer, mesta gde ljudi koji možda nemaju kompjuter, koji možda nemaju internet konekciju, mogu da odu onlajn i da ne plate: što je od ogromnog značaja kada način za nalaženje poslova, prijave za posao ili prijava za beneficije sve više migrira ka tome da bude isključivo onlajn. Bibliotekari mogu da pomognu ovim ljudima da surfuju svetom.

Ne smatram da sve knjige hoće ili treba da migriraju na ekrane: kao što mi je Daglas Adams jednom ukazao na to, više od dvadeset godina pre nego što se Kindl pojavio, fizička knjiga je kao ajkula. Ajkule su stare: bilo je ajkula u okeanu pre nego što je bilo dinosaurusa. I razlog iz kojeg su ajkule i dalje tu jeste zato što su ajkule bolje u tome da budu ajkule više nego bilo šta drugo. Fizičke knjige su snažne, teško ih je uništiti, ne treba ih čistiti, rade na sunčevu energiju, prijaju u rukama i uvek će biti mesta za njih. Mesto im je u bibliotekama, baš kao što su biblioteke već postale mesta gde možete da odete da pristupite e-knjigama, audio knjigama i dividijevima i sadržaju sa mreže.

Biblioteka je mesto skladištenja informacija i pruža svakom građaninu jednak pristup. To uključuje informacije o zdravlju. I informacije o mentalnom zdravlju. To je prostor zajednice. To je mesto sigurnosti, utočište od sveta. To je mesto gde se nalaze bibliotekari. Kako će izgledati biblioteke budućnosti nešto je što bi trebalo da zamišljamo sada.

Pismenost je važnija nego što je ikada bila, u ovom svetu poruka i mejlova, svetu pisane informacije. Treba da čitamo i pišemo, trebaju nam globalni građani koji mogu da čitaju udobno, da razumeju šta čitaju, da pojme nijansu i učine da budu shvaćeni.

Biblioteke zaista jesu kapije prema budućnosti. Pa je žalosno da, širom sveta, posmatramo lokalne vlasti kako hvataju priliku da zatvore biblioteke kao lak način da uštede novac, ne shvatajući da, da bi danas platili, kradu od budućnosti. Oni zatvaraju kapije koje bi trebalo da budu otvorene.

Prema skorašnjem istraživanju Organizacije za Ekonomsku Saradnju i Razvoj, Engleska je jedina zemlja u kojoj najstarija starosna grupa ima veću veštinu i čitanja i računanja od najmlađe grupe, nakon što su drugi faktori poput pola, društveno-ekonomske pozadine i zanimanja uzeti u obzir.

Ili da postavim to na drugačiji način, naša deca i naši unuci su manje pismeni i s manjom veštinom računaju od nas.

Manje su sposobni da upravljaju svetom, da ga razumeju i da reše probleme. Lakše ih je slagati i obmanuti, biće manje sposobni da promene svet u kojem se nalaze, biće manje zapošljivi. Sve ovo. I kao država, Engleska će zaostati iza drugih razvijenih nacija jer će joj nedostajati umešna radna snaga.

Knjige su način putem kojim komuniciramo sa mrtvima. Način na koji učimo lekcije od onih koji nisu više sa namaučimo da se čovečanstvo izgradilo na sebi, da je napredovaloda je učinilo da znanje bude nešto čemu se konstatno pridaju nove vrednosti, pre nego nešto što treba ponovo da se uči, iznova i iznova. Ima priča koje su starije od većine država, priča koje su duže nadživele kulture i zgrade u kojima su prvobitno ispričane.

Mislim da imamo odgovornost prema budućnosti. Odgovornost i obaveze prema deci, prema odraslima koji će ta deca postati, prema svetu koji će nekad nastanjivati. Svi mi – kao čitaoci, kao pisci, kao građani – imamo obavezu. Probaću da detaljnije objasnim neke od tih obaveza ovde.

Smatram da imamo obavezu da čitamo iz zadovoljstva, za sebe i na javnim mestima. Ako čitamo iz zadovoljstva, ako nas drugi vide da čitamo, onda učimo, vežbamo našu maštu. Pokazujemo drugima da je čitanje nešto dobro.

Imamo obavezu da podržimo biblioteke. Da koristimo biblioteke, da ohrabrujemo druge da koriste biblioteke, da protestujemo protiv zatvaranja biblioteka. Ako ne cenite biblioteke onda ne cenite ni informaciju ni kulturu ni mudrost. Ugušujete glasove prošlosti i štetite budućnosti.

Imamo obavezu da čitamo naglas našoj deci. Da im čitamo ono u čemu uživaju. Da im čitamo priče od kojih smo već umorni. Da oponašamo glasove, da učinimo to zanimljivijim i da ne prestanemo da im čitamo samo zato što su naučili da čitaju sami. Koristite vreme čitanja naglas da se povežete sa decom, kao vreme kada se ne proveravaju telefoni, kada se ometanja sveta stavljaju po strani.

Imamo obavezu da koristimo jezik. Da guramo sebe: da saznamo šta reči znače i kako da ih razvijemo, da komuniciramo jasno, da kažemo šta mislimo. Ne smemo da pokušamo da zamrznemo jezik ili da se pretvaramo da je nešto mrtvo što treba da bude preokrenuto, već treba da ga koristimo kao živu stvar, koja protiče, koja pozajmljuje reči, koja dozvoljava da se značenja i izgovori menjaju vremenom.

Mi pisci – a posebno pisci za decu, ali svi pisci – imamo obavezu prema našim čitaocima: to je obaveza da pišemo istinite stvari, posebno važne kada stvaramo priče o ljudima koji ne postoje u mestima kojih nikad nije bilo – da razumemo da istina nije u onome što se dešava, već ono što nam što nam govori o tome ko smo mi. Fikcija je laž koja govori istinu, na kraju krajeva.

Imamo obavezu ne da dosađujemo našim čitaocima, već da učinimo da im je potrebno da okreću stranice. Jedan od najboljih lekova za snebivljive čitaoce, na kraju krajeva, jeste priča koju ne mogu da prestanu da čitaju. I premda moramo da govorimo našim čitaocima istinite stvari i da im damo oružje i da im damo oklop i da im prenesemo kakvu god mudrost smo napabirčili iz našeg kratkog ostanka na ovom zelenom svetu, imamo obavezu da ne propovedamo, da ne očitavamo bukvice, da ne trpamo prethodno svarene pouke i poruke u grlo naših čitaoca kao što odrasle ptice hrane svoje pričiće prežvakanim crvima; i imamo obavezu da nikada, nikada, ni pod kakvim okolnostima, ne pišemo za decu nešto što mi sami ne bismo želeli da čitamo.

Imamo obavezu da razumemo i potvrdimo da se kao pisci za decu mi bavimo važnim radom, jer ako to zabrljamo i pišemo dosadne knjige koje odvraćaju decu od čitanja i od knjiga, umanjili smo našu vlastitu budućnost i oslabili njihovu.

Svi mi – odrasli i deca, pisci i čitaoci – imamo obavezu da maštarimo. Imamo obavezu da zamišljamo. Lako je pretvarati se da niko ne može ništa da promeni, da smo u svetu u kojem je društvo ogromno, i pojedinac je manji od ičega: atom u zidu, zrno pirinča u pirinčanom polju. Ali istina je da pojedinci menjaju svoj svet iznova i iznova, pojedinci stvaraju budućnost, i to čine zamišljajući da stvari mogu da budu drugačije.

Pogledajte oko sebe: ozbiljno. Zastanite za trenutak i pogledajte oko sebe u prostoriji u kojoj se nalazite. Istaći ću nešto tako očigledno da se često zaboravlja. To je ovo: da je sve što vidite, uključujući zidove, u nekom trenutku bilo zamišljeno. Neko je odlučio da je lakše sedeti na stolici nego na podu i zamislio je stolicu. Neko je morao da zamisli način da mogu da pričam vama u Londonu upravo sada, a da svi ne pokisnemo. Ova prostorija i stvari u njoj i druge stvari u ovoj zgradi, ovaj grad, postoje zato što su ljudi iznova i iznova i iznova zamišljali stvari.

Imamo obavezu da činimo stvari lepim. Ne da ostavimo svet ružniji nego što smo ga našli, ne da praznimo okeane, ne da ostavljamo naše probleme narednoj generaciji. Imamo obavezu da počistimo iza sebe, a ne da ostavimo našoj deci svet koji smo kratkovido ubrljali, koji smo zakinuli i osakatili.

Imamo obavezu da kažemo našim političarima šta želimo, da glasamo protiv političara koje god partije koji ne razumeju vrednost čitanja u procesu stvaranja građana koji su vredni truda, koji ne žele da se prave da čuvaju i štite znanje, i ohrabruju pismenost. Ovo nije pitanje partijske politike. Ovo je pitanje čovečanstva.

Jednom su pitali Alberta Ajnštajna kako bismo mogli da učinimo našu decu inteligentnom. Njegov odgovor je bio i jednostavan i mudar. „Ako želite da vaša deca budu inteligentna”, rekao je, „čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki.”

Razumeo je vrednost čitanja i zamišljanja. Nadam se da možemo da damo našoj deci svet u kojem će čitati, u kojem će im se čitati, u kojem će zamišljati i razumeti.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/Vg6630bvgPZ
Autor teksta: Nil Gejmen

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

William Wordsworth – Sjaj u travi

…sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta

naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati,

već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti..

 

zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava

zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i

da smo bili krivi..

 

…požurimo, s danima i danima sto će doći

požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe..

 

jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove

koje smo zajedno mirisali, gazili

ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš..bit će kasno

 

…možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne

htjeti jedno drugome da kažemo, al’ proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci

jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati…

 

…zaboravit ću oči

i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju..

 

…ne boj se, jednom ćes se zaljubiti

al’ ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene..

 

…ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam

život je borba – nastoj pobijediti

ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati

cilj života je ljubav-a ona traži žrtve

 

…bio si moje veliko proljeće

uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti

koje ću se sjećati…

 

…osjećat ću tugu jer sam tebe voljela

bit će to ironija tuge..

 

…nestat će sjaja u travi

nestat će veličanstvenosti svijeta

ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo….

Vislava Šimborska – Zahvalnost

Mnogo zahvaljujem

onima koje ne volim.

Olakšanje s kojim se mirim

što su bliži nekom drugom.

 

Radost što ja nisam

vuk njihovih ovčica.

 

Mir mi s njima

i sloboda mi s njima,

a to ljubav ne može dati,

niti oduzeti.

 

Ne čekam na njih

od prozora do vrata.

Strpljiva

gotovo kao sunčev časovnik,

razumem ono

što ljubav ne razume,

praštam ono

što ljubav nikad oprostila ne bi.

 

Od susreta do pisma

protiče ne večnost,

već prosto nekoliko dana ili nedelja.

 

Putovanja s njima uvek su uspešna,

koncerti slušani,

hramovi posećeni,

predeli izraziti.

 

A kad nas deli

sedam gora i reka,

to su gore i reke

dobro poznate s mape.

 

Njihova je zasluga

ako živim u trima dimenzijama,

u prostoru neliričnom i neretoričkom,

sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

 

Sami ne znaju

koliko nose u praznim rukama.

 

“Ništa im nisam kriva” –

rekla bi ljubav

na tu otvorenu temu.