Pođi, nemorođena knjigo
I reci onoj koja mi je na Lozov glas pevala:
Da si bar shvatila pesmu, a ne
Sadržaj goli tek,
Oprostila bi joj mane
Koje me i samog muče, i lepoti
Podarila bi dugi vek.
Reci njoj, koja uludo
Rasipa toliko blago,
I prolazećem trenu život pruža,
Reci joj, sve bih bio dao, samo
Lepota da joj traje, kao ruža
Začarana u ćilibaru,
Da plamsa, tamnocrvena, kao nar
Vremenu uprkos,
Jedna boja i jedna tvar.
Reci njoj, koja hodi
Sa pesmom na usnama
Al reči ne odaje, nit zna ko je rodi,
– neke druge usne, lepe ko i njene,
Poklonike bi joj mogle da zaplene,
Kad s Volerovim i naš legne prah
Pesak po pesku, zaborav, dok mene
Ne unište i ne rasplote
Sve, osim Lepote.