Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.
Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.
Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.
Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.
Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.
Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.
A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.
Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.
Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.
“Ništa im nisam kriva” –
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.