Edgar Alan Po – Anabel Li

U carstvu na žalu sinjega mora
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li –
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smi bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li, –
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.

I zato, u carstvu na morskom žalu,
pradavno ovo se zbi:
dunu silni vetar sa neba,
sledi mi Anabel Li;
i doðoše od mene da je odnesu
njezini roðaci svi,
u grob na morskom je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Anđele je zavist morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! Zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
dunu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Ali mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su svi podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li: –

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevest svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *