U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevućen je gust veo.
U šumama su umukle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena
ne mimoiđi je kao san.
Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senki
tražiš svoj put ka meni, moj prijatelju!
U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše
ptice se morske vraćaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći…?