Oto Horvat – Iz druge perspektive

Ponovo si tu.
U prostranom smo stanu koji je čas u zgradama
u kojima smo živeli,
čas u hotelima u kojima smo boravili.
Kada izađem na hodnik ne znam na koga ću naleteti
i gde ću se vratiti.
Moja radost je međutim nepomućena prošlošću.
Tu si i to je najvažnije.

Postaje mi najednom jasno, ne bez čuđenja,
da ipak jedan deo našeg života
kao da više ne postoji,
kao da se nije ni desio.

Posle odlazim svojoj drugoj ženi u drugi stan.
Iz njega te vidim kroz veliki prozor u sobi prekoputa,
u stanu u kom sam bio do maločas.
Između tebe i mene je prazan prostor i
krošnja topole sa moje leve a tvoje desne strane
koja je obasjana suncem,
iako je noć.

Ne znam kako da ti kažem da imam skoro
dvogodišnjeg sina sa ovom drugom ženom.
Njega ne mogu da ostavim zbog tebe.

Pitam te posle izvesnog vremena da li ti treba novaca
jer mi je jasno da ih nemaš, tamo odakle si stigla
novac nema nikakvu važnost, i ti mi kažeš Pa naravno
i onda ti pružam svoju bankovnu karticu i ti odlaziš u šoping
i ja hoću da ti viknem da paziš na sebe,
ali ti si već na dnu stepeništa u hodniku sa ogledalima.

Gde ćeš živeti kada smo stan prodali
i novac potrošili na tvoje lečenje?
Kakav posao i gde, razmišljam.
Izvan si vremena.

Budim se kao nakon dugog pada na oštro kamenje
u bračnom krevetu.

I čitav dan ne mogu da se oslobodim sna
da si se vratila i da treba sve da ti ispričam i objasnim,
ali te reči više ne postoje.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *