Blog

Želim prvo da vam se zahvalim što ste me primili među vas. Mnoge stvari nas povezuju, počev od ovog zajedničkog pitanja koje postavljamo, svako sa svog mesta: Šta znači čitati? Kako čitati? Zašto čitati? Pa ipak, jedna stvar nas razdvaja koju se neću truditi da prikrijem: već dugo vremena nemam nikakvog pedagoškog iskustva: današnji licej, koledž i škola su mi nepoznati; a moja lična praksa podučavanja — koja mi je veoma važna — u Ecole des hautes etudes, krajnje je sporedna, krajnje anomična, unutar samog postškolskog podučavanja. No, imajući u vidu da je ovo kongres, čini mi se da bi bilo bolje da svako iskaže svoj lični glas, glas svoje prakse; neću se dakle truditi da se pridružim, da podražavam nekakvu pedagošku kompetenciju koja mi nije svojstvena; zadržaću se na slučaju pojedinačnog čitanja (kao što je i svako čitanje?), čitanju subjekta koji jesam, koji verujem da jesam. Po pitanju čitanja nalazim se u stanju velike doktrinarne zbunjenosti: doktrine o čitanju nemam, dok se sa druge strane doktrina o pisanju polako iscrtava. Ova zbunjenost katkad doseže i do same sumnje: ne znam da li uopšte treba imati doktrinu o čitanju; nije li čitanje u biti višestruko polje rasutih praksi, nesvodljivih učinaka, i nije li stoga samo čitanje čitanja, meta-čitanje, išta drugo do prasak ideja, strahova, želja, zadovoljstava, prigušivanja, o kojima valja govoriti vrlo postupno, shodno slici mnoštva radionica iz kojih se sastoji ovaj kongres. Neću se truditi da umanjim svoju zbunjenost (nemam, uostalom, ni načina za to), već samo da je situišem, da shvatim razgraničenje čija je predstava čitanja očito moj predmet. Odakle krenuti? Pa možda od onoga što je omogućilo modernoj lingvistici da se pokrene: od pojma pertinencije. 1. Pertinencija

Pertinencija, to je — ili je bar bila — tačka gledišta u lingvistici sa koje izabiramo da posmatramo, ispitujemo, analiziramo jedan tako raznorodan i neujednačen skup kakav je jezik: tek pošto je odlučio da jezik posmatra sa stanovišta smisla, i isključivo sa tog stanovišta, Sosir je prestao da tapka u mestu, da se zaluđuje, i mogao je da osnuje jednu novu lingvistiku; tek odlučivši da glasove razmatraju isključivo pod pertinencijom smisla, Trubeckoj i Jakobson su dozvolili razvoj fonologije; tek prihvativši da, uprkos mnogim drugim mogućim razmatranjima, u stotinama narodnih priča vidi samo stalne i povratne situacije i uloge, ukratko forme, Prop je zasnovao Strukturalnu analizu priče. Kada bismo mogli dakle da se odlučimo za jednu pertinenciju koja bi nam omogućila ispitivanje čitanja, mogli bismo da se nadamo polaganom razvoju jedne lingvistike, ili semiologije, ili jednostavno (da se ne bismo preopteretili dugovima) Analize čitanja, anagnosisa, anagnoze: Anagnosologije: zašto da ne? Naţalost, čitanje još uvek nije susrelo svog Propa ili Sosira; tu ţeljenu pertinenciju, sliku olakšanja za naučnika, mi ne nalazimo — ili bar ne još: prethodne pertinencije ne odgovaraju čitanju, ili ih barem ovo prevazilazi. 1. U polju čitanja nema pertinencije objekata: glagol čitati, očigledno daleko tranzitivniji od glagola govoriti, moţe biti zasićen, katalizovan, hiljadama objekata: čitam tekstove, slike, gradove, lica, pokrete, scene itd. Ovi objekti su toliko raznorodni da ih ne mogu ujediniti ni u kakvu supstancijalnu niti formalnu kategoriju; mogu samo da im iznaĎem jedno jedinstvo namere: objekat koji čitam postoji isključivo mojom namerom da čitam: on je jednostavno: za čitanje, legendum, zavisan od fenomenologije, a ne semiologije. 2. U polju čitanja — a ovo je veći problem — nema ni pertinencije nivoa, ne postoji mogućnost da se opišu nivoi čitanja, jer ne postoji mogućnost da se zaključi lista tih nivoa. Naravno, postoji izvor grafičkog čitanja: to je učenje slova, napisanih reči; ali, s jedne strane, postoje čitanja bez učenja (čitanje slika) — bar bez tehničkog učenja, ako ne kulturnog — a s druge strane, pošto je ta techne usvojena, ne znamo gde da zaustavimo dubinu i rasutost čitanja: uhvativši jedan smisao? Koji smisao? Denotativan? Konotativan? To su artefakti, rekao bih etički, jer denotativno značenje teţi da proĎe kao jednostavno, istinito značenje i da postavi jedno pravilo (koliko ljudi je umrlo za jedno značenje?), dok konotacija dozvoljava (i to je njena moralna prednost) da se da pravo višestrukom značenju i da se čitanje oslobodi: ali dokle? Do u beskonačnost: nema strukturnih stega koje bi zatvorile čitanje: mogao bih pomeriti u beskonačnost granice čitljivosti, odlučiti da je konačno sve čitljivo (ma koliko nečitljivo delovalo), ali takoĎe, u suprotnom, odlučiti da u osnovi svakog teksta, ma kako čitljivo bio on zamišljen, ima, ostaje nešto nečitljivo. Znanje-čitanje može biti zaokruženo, provereno u svom početnom stadijumu; ali ubrzo ono ostaje bez osnova, bez pravila, bez stupnjeva i bez svršetka. Za tu teškoću iznalaţenja pertinencije koja bi omogućila osnivanje koherentne Analize čitanja moţemo smatrati da smo mi odgovorni, zbog nedostatka duha. Ali moţemo takoĎe pretpostaviti da je im-pertinencija uroĎena čitanju: nešto će, statutarno, doći da pomuti analizu objekata i nivoa čitanja, i time upropastiti ne samo svako istraţivanje pertinencije u Analizi čitanja, već, šta više, moţda i sam koncept pertinencije (pošto se izgleda isto to usput zbiva lingvistici i naratologiji). To nešto mislim da sam u stanju da imenujem (na jedan, uostalom, banalan način): to bi bila Želja. Zato što je svako čitanje prožeto Željom (ili odbojnošću), Anagnosologija je teška, možda nemoguća — uvek kada postoji mogućnost da se ostvari tamo gde je ne očekujemo, ili bar ne tačno tamo gde je očekujemo: prema tradiciji — skorašnjoj — očekujemo je sa strane strukture; i nesumnjivo imamo u neku ruku i razloga za to: svako čitanje se odigrava unutar jedne strukture (bila ona višestruka, otvorena), a ne u tobož slobodnom prostoru nekakve tobožnje spontanosti: ne postoji „prirodno”, „divlje” čitanje: čitanje ne prevazilazi strukturu; ono joj je podreĎeno: treba je i poštuje; ali ono je i izokreće. Čitanje bi bilo pokret tela (pošto se podrazumeva da čitamo telom) koji istovremeno postavlja i kvari svoj poredak: unutrašnji dodatak izokretanja. 2. Potiskivanje Ne interesuje me da konkretno govorim o promenama ţelje za čitanjem; izmeĎu ostalog, ne mogu da odgovorim na ovo uznemirujuće pitanje: zašto Francuzi danas ne ţele da čitaju? Zašto, kako se čini, pedeset od sto njih ne čitaju? Ono što bi nas moglo zaustaviti na trenutak jeste trag želje — ili ne-želje — koji postoji unutar čitanja , pod pretpostavkom da postoji želja da se čita. I pre svega, potiskivanja čitanja. Na pamet mi padaju dva. Prvo proizilazi iz svih stega, socijalnih ili interiorizovanih hiljadama posrednika, koje od čitanja čine jednu dužnost, gde je sam čin čitanja odreĎen jednim zakonom: čin čitanja, ili još bolje, ako je moguće reći, čin da se nešto pročitalo, gotovo ritualni trag neke inicijacije. Ne govorim dakle o „instrumentalnim” čitanjima koja su neophodna za usvajanje znanja, tehnike, gde se čin čitanja gubi pred činom učenja; govorim o „slobodnim” čitanjima koja su pak obavezna: treba da se pročitala Princeza od Kleva, Anti-Edip. Otkuda dolazi to pravilo? Iz različitih instanci, od kojih je svaka zasnovana na vrednosti, na ideologiji: prvoborac avangarde treba da je pročitao Bataja, Artoa. Tokom dugo vremena, dok je čitanje bilo usko elitističko, postojale su duţnosti univerzalnog čitanja; pretpostavljam da je sa krahom humanističkih vrednosti došlo i do kraja takvih duţnosti čitanja: zamenile su ih pojedinačne duţnosti, vezane za „ulogu” koju subjekat uviĎa da ima u današnjem društvu; nije više večnost kulture ta koja nameće pravila čitanja, već ona dolaze od jedne čudne instance, ili barem zagonetne, koja se nalazi na granici izmeĎu Istorije i Mode. Ono što ţelim da kaţem je da postoje zakoni grupe, mikro-zakoni, od kojih treba imati pravo da se oslobodimo. Ili još: sloboda čitanja, ma koja bila njena cena, to je takođe sloboda da se ne čita. Ko zna da li se neke stvari ne menjaju, ko zna da li se neke vaţne stvari ne dešavaju (u poslu, u istoriji istorijskog subjekta) ne samo pod uticajem čitanja, već i pod uticajem zaborava čitanja: onim što bismo mogli nazvati neusiljenostima čitanja? Ili još: u okviru čitanja, ma koliko to koštalo institucije, Želja ne može biti odvojena od svoje unutrašnje pulsirajuće negativnosti. Drugo potiskivanje je možda ono koje dolazi od strane Biblioteke. Nije naravno reč o tome da se ospori bibliotečka institucija, niti da se odvrati od njenog neophodnog razvoja; reč je samo, i jednostavno, o tome da se prepozna trag potiskivanja koji postoji u onoj fundamentalnoj i neizbežnoj crti Javne Biblioteke (ili samo zajedničke): njenoj faktičnosti. Faktičnost sama po sebi nije jedan od puteva potiskivanja (Priroda nema ničeg naročito oslobaĎajućeg); ako zbog faktičnosti Biblioteke propada Ţelja za čitanjem, to je iz dva razloga: 1. Po svom poloţaju, ma koje bile njene dimenzije, Biblioteka je beskrajna, time što je uvek (ma kako dobro bila zamišljena) ujedno i izvan i iznad potraţnje: po pravilu, ţeljena knjiga nikada nije tu, dok vam se preporučuje neka druga: Biblioteka je mesto supstitucije želje; naspram avanture čitanja ona je stvarnost, time što Želju priziva poretku: uvek prevelika i premala, ona je u biti neprimerena Želji: da bi iz jedne Biblioteke izvukao zadovoljstvo, ispunjenje, uživanje, subjekt mora da se odrekne isticanja sopstvenog Imaginarnog; treba da je završio sa Edipom — ne samo onim Edipom koji se javlja u dobi od četiri godine, već celog života dokle god se želi. Ovde se nalazi samo obilje knjiga koje je zakon, kastracija. 2. Biblioteka je prostor koji posećujemo, ali ne i prostor u kojem ţivimo. Trebalo bi da u našem jeziku, za koji se pak kaţe da je dobro sačinjen, postoje dve različite reči: jedna za knjigu iz Biblioteke, i druga za knjigu-kod-kuće (stavimo crtice, pošto je to autonomna sintagma koja se odnosi na specifičan objekat); jedna za pozajmljenu knjigu — najčešće putem birokratskog ili magistralnog posredovanja, druga za ščepanu, zgrabljenu, nabavljenu, uzetu knjigu, kao da je ona već kakav fetiš; jedna za knjigu-predmet duga (treba je vratiti), druga za knjigu-predmet ţelje ili trenutnog zahteva (bez posredovanja). Domaći prostor (a ne javni) oduzima knjizi svaku funkciju socijalnog, kulturnog i institucionalnog privida (osim u slučaju cosy-corners-a punih nabačenih knjiga). Zacelo, knjiga-kod-kuće nije deo sasvim čiste ţelje: ona je (uglavnom) prošla kroz jedno posredovanje koje nema ničeg naročito ličnog: novac; trebalo ju je kupiti, samim tim ne kupiti druge; ali pošto stvari stoje tako kako stoje, sam novac je jedno oslobaĎanje — što Institucija nije: kupiti moţe biti oslobaĎajuće, pozajmiti sigurno ne: u okviru furijerističke utopije knjige gotovo ništa ne vrede, ali ipak prolaze kroz posredovanje novca: obavijene su izvesnim Troškom i od tog trenutka Ţelja funkcioniše: nešto je odblokirano. 3. Ţelja Šta od Ţelje postoji u čitanju? Ţelja ne moţe da se imenuje, čak ni da se (za razliku od Potraţnje) kaţe. Ipak, sigurno je da postoji izvesna erotičnost čitanja (u čitanju, ţelja je tu sa svojim objektom, što je definicija erotičnosti). Za erotičnost čitanja moţda ne postoji čistija odbrana od one epizode u Traganju za izgubljenim vremenom gde nam Prust prikazuje mladog Pripovedača koji se zatvara u sobice Kombrea da bi čitao (da ne bi gledao svoju baku kako pati, kojoj se, zabave radi, kaţe da će joj muţ piti konjak…): „Penjao bih se na sam vrh kuće da plačem, kraj sale za učenje, pod krovom, u jednu malu sobu koja se osećala na iris i koju je takođe svojim mirisom obavijala divlja crna ribizla iznikla napolju među kamenovima zida i čija je jedna rascvetala grana ulazila kroz poluotvoren prozor. Namenjena nečemu posebnijem, i vulgarnijem, ta sobica, odakle se preko dana moglo videti sve do kule Roussainville-le-Pina, dugo vremena mi je sluţila kao utočište, nema sumnje zato što je bila jedina koju mi je bilo dozvoljeno da zaključam, za sva moja zanimanja koja su zahtevale jednu nenarušivu samoću: čitanje, sanjarenje, suze i slast.” Tako se ţeljeno čitanje javlja označeno dvema osnovnim crtama. Zatvarajući se da bi čitao, čineći od čitanja jedno stanje potpune odvojenosti, skrivenosti, čime se čitav svet poništava, čitalac — onaj ko čita — poistovećuje se sa dva druga ljudska subjekta — istinu govoreći veoma slična — čija stanja takoĎe zahtevaju naglo odvajanje: zaljubljenim subjektom i mističnim subjektom; Tereza od Avile je upravo od čitanja napravila zamenu za misaonu molitvu; a zaljubljeni subjekt je, kao što znamo, odreĎen izvesnim povlačenjem iz stvarnosti, on se odvaja od spoljašnjeg sveta. Ovo dovoljno dobro potvrĎuje da je subjekt- čitalac, subjekt u potpunosti zatočen pod registar Imaginarnog; sve njegovo ekonomisanje zadovoljstvom sastoji se iz sreĎivanja njegovog dvojnog odnosa prema knjizi (to jest Slici), zatvarajući se da bi bio sam sa sobom, priljubljen uz sebe, s nosom uz sebe, ako smem reći, poput deteta priljubljenog uz Majku i Zaljubljenog obavijenog oko voljenog lica. Sobica koji miriše na iris, to je sam rub Ogledala, mesto gde dolazi do rajskog srašćivanja subjekta i Slike-knjige. Druga crta koja čini ţeljeno čitanje — o tome nam eksplicitno govori epizoda iz sobice — jeste ova: pri čitanju sva telesna uzbuĎenja su prisutna, izmešana, isprepletana: fascinacija, ispraţnjenost, bol, slast; čitanje stvara jedno uzbuĎeno telo, ali ne rasparčano (bez čega čitanje ne bi zavisilo od Imaginativnog). Ipak, nešto daleko zagonetnije se da pročitati iz ove prustovske epizode: čitanje — zadovoljstvo čitanja — bilo bi u nekakvoj vezi sa analnošću; jedna ista metonimija povezivala bi čitanje, izlučevine i — kako smo videli — novac. A sada — ne napuštajući sobu za čitanje — ovo pitanje: postoje li različita zadovoljstva čitanja? Je li moguća tipologija tih zadovoljstava? Čini mi se da postoje u svakom slučaju i u najmanju ruku, tri tipa zadovoljstva čitanja, ili, da budem precizniji, tri puta kojima Slika čitanja moţe da uhvati subjekta koji čita. Prema prvom tipu, čitalac sa pročitanim tekstom uspostavlja fetišistički odnos: uţiva u rečima, u odreĎenim rečima, u odreĎenim rasporedima reči; u tekstu, plaţe, ostrvca se iscrtavaju u čije fascinacije uranja subjekt- čitalac, gubi se; to bi bio tip metaforičkog ili poetskog čitanja; da bi se takvo zadovoljstvo osetilo da li je potrebno veliko jezičko obrazovanje? Nije sigurno: čak i jako malo dete u trenutku tepanja poznaje erotičnost reči, oralnu i zvučnu praksu koja se nudi impulsu. Prema drugom tipu, koji je suprotan, čitalac je na neki način izvučen ispred, tokom cele knjige, jednom silom koja je uvek manje ili više prerušena a pripada redu neizvesnosti: knjiga se malo po malo poništava i baš se u toj nestrpljivoj, ponesenoj potrošnji nalazi uţivanje; reč je naravno pre svega o metonimijskom zadovoljstvu svakog pripovedanja, ne zaboravljajućI da se i samo znanje ili ideja mogu ispričati, podreĎeni pokretu neizvesnosti; i pošto je ovo zadovoljstvo očito vezano za praćenje onog što se dešava i razotkrivanje onoga što je skriveno, moţemo pretpostaviti da postoji nekakva veza sa hvatanjem prvobitne scene: ţelim da iznenadim, posustajem od čekanja: čista slika uţivanja, koja ne pripada poretku zadovoljenja; trebalo bi uostalom u suprotnom ispitati blokiranja, odbojnosti čitanja: zašto neku knjigu ne dovršavamo? Zašto Buvar, odlučivši da se zanima za Filosofiju istorije, ne moţe da završi čuvenu Bosijeovu Raspravu? Da li je to Buvarova ili Bosijeova greška? Postoje li univerzalni mehanizmi privlačnosti? Postoji li nekakva erotska logika Pripovedanja? Strukturalna analiza pripovedanja trebalo bi da ovde sebi postavi problem Zadovoljstva: čini mi se da odsad za to ima sredstava. Konačno, postoji još treća avantura čitanja (nazivam avanturom način na koji zadovoljstvo dolazi do čitaoca): to je, ako se moţe reći, avantura Pisanja; čitanje je sprovodnik Želje za pisanjem (sada smo sigurni da postoji izvesno zadovoljstvo pisanja, iako je ono i dalje veoma zagonetno); nije reč o tome da obavezno poželimo da pišemo poput autora koga nam se sviĎa da čitamo; ono što želimo je samo želja koju je skriptor imao da piše, ili još: želimo želju koju je autor imao od čitaoca dok je pisao, ţelimo ono volite me koje postoji u svakom pisanju. To je ono što je sasvim jasno rekao pisac Rože Laport: „Čisto čitanje koje ne priziva neko drugo pisanje je za mene nešto neshvatljivo. Čitanje Prusta, Blanšoa, Kafke, Artoa, nije mi ulilo želju da pišem o ovim autorima (niti čak, dodajem, poput njih), već da pišem”. Iz ovakve perspektive čitanje je zaista jedan vid produkcije: ne više unutrašnjih slika, projekcija, fantazmi, već doslovno rada: utrošen proizvod se vraća u produkciju, u obećanje, u ţelju za produkcijom, i lanac ţelja počinje da se odvija time što svako čitanje vredi i za pisanje koje prouzrokuje, do beskonačnosti. To zadovoljstvo produkcije, da li je elitističko, rezervisano isključivo za virtualne pisce? Sve u našem društvu, društvu konzumacije, a ne produkcije, društvu čitanja, viĎenja i primanja zvukova, a ne društvu pisanja, gledanja i slušanja, sve je ureĎeno tako da onemogući odgovor: ljubitelji pisanja su raštrkani, skriveni, pritisnuti hiljadama stega, čak unutrašnjih. To je već civilizacijski problem: ali ja smatram, moje duboko i stalno ubeĎenje je da nikada neće biti mogućno osloboditi čitanje, ako istim poduhvatom ne oslobodimo i pisanje. 4. Subjekt Dosta je bilo govora, i pre same pojave Strukturalne analize, o različitim tačkama gledišta sa kojih autor moţe da ispriča priču — ili jednostavno izloţi neki tekst. Jedan od načina da se čitalac priveţe za jednu od teorija Pripovedanja, ili u širem smislu jednu od Poetika, bio bi smatrati i njega samog kao nekoga ko zauzima odreĎenu tačku gledišta (ili sukcesivno više njih); drugim rečima: posmatrati čitaoca kao jednog od likova, učiniti ga jednim od likova (čak ne obavezno ni jednim od privilegovanih) fikcije i/ili Teksta. Demonstracija je data u okviru grčke tragedije: čitalac je onaj lik koji je prisutan u sceni (bilo to skriveno) i koji sam za sebe čuje sve ono što svaki od partnera u dijalogu ne čuju; njegovo slušanje je dvostruko (i dakle virtualno višestruko). Drugim rečima, čitaočevo specifično mesto jeste paragram, onakav kakav je opsedao Sosira (nije li se tada osećao kao da ludi, on, naučnik, pošto je bio samo i u potpunosti čitalac?): istinsko čitanje, čitanje koje bi prihvatalo svoju potvrdu, bilo bi ludo čitanje, ne time što bi izmislilo neverovatna značenja („protivznačenja?), ne time što bi „bulaznilo”, već time što bi primilo simultanu mnoštvenost značenja, tačaka gledišta, struktura, poput prostora koji se proteže izvan zakona koji propisuju kontradikciju („Tekst” je sama postulacija takvog prostora ). Zamišljanje jednog potpunog čitaoca — to jest totalno višestrukog, paragramatičkog — moţda je korisno zbog toga što omogućava uvid u ono što bismo mogli nazvati Paradoksom čitaoca: opšte je prihvaćeno da čitati znači dekodirati: slova, reči, značenja, strukture, i to je neosporno; ali gomilajući sva moguća dekodiranja, pošto je čitanje neograničenog pravca, oduzimajući smislu stupanj zaustavljanja, postavljajući čitanje na slobodan put (što je njegov strukturni poziv), čitalac je uhvaćen u dijalektički obrt: konačno, on više ne dekodira, već nad-kodira; on ne dešifruje, on produkuje, gomila govore, pušta da ovi stalno i neprekidno prelaze preko njega: on je taj prelaz. No, to je i samo stanje ljudskog subjekta, barem onog kojeg psihoanalitička epistemologija pokušava da razume: subjekta koji nije više misleći subjekat filozofije idealizma, već pre subjekt odvojen od svakog jedinstva, izgubljen u dvostrukom nepoznavanju svog nesvesnog i svoje ideologije, i nemajući za potporu ništa do vrtešku jezika. Time ţelim da kaţem da je čitalac subjekt do kraja, da je polje čitanja polje subjektivnosti koja je apsolutna (u materijalnom smislu koji ova stara idealistička reč moţe od sada imati): svako čitanje počinje od subjekta i od njega je odvojeno samo retkim i finim posredovanjima, učenjem slova, nešto retoričkih obrta, izvan kojih će se ubrzo naći sam subjekt u svojoj sopstvenoj, pojedinačnoj strukturi: ili u onoj koja želi, ili perverznoj, ili paranoičnoj, ili imaginarnoj, ili neurotičnoj — naravno, i istorijskoj: otuĎen ideologijom, rutinom kodova. Sve ovo je rečeno da bih naznačio da ne bi bilo razumno nadati se Nauci o čitanju, Semiologiji čitanja, osim ako se ne prihvati da bi jednog dana bila moguća — kontradikcija u izrazima — Nauka o Neiscrpnom, o Bezgraničnom premeštanju: čitanje, to je upravo ta energija, radnja koja će biti shvaćena u tom tekstu, u toj knjizi, čak ono „što se ne da iscrpsti kategorijama Poetike”; čitanje bi, sve u svemu, bilo neprestano krvarenje kojim bi se struktura — strpljivo i korisno opisana od strane Strukturalne analize — stropoštala, otvorila, izgubila, verna po tome svakom logičkom sistemu koji ništa ne može definitivno da zatvori — ostavljajući netaknutim ono što bi trebalo nazvati kretanjem subjekta i istorije: čitanje, bilo bi tamo gde se struktura sluĎuje. (1975)

S francuskog prevela Iva Milić